Ivana Tevih rođena je Krapinčanka. Pre nepune dve godine, u 33. godini života osetila je snažnu potrebu za promenom.
Gotovo 12 godina radila je butiku, a zatim je otvorila i svoju prodavnicu. No, na kraju meseca uvek bi bila na nuli. Znala je da to nije život kakav želi.
Želela je da putuje i otkrije svet, te je zatvorila butik, prijavila se na biro i odlučila da razmisli šta da radi sa svojim životom.
– Tog leta nazvala me teta iz Nemačke, koja je samohrana majka, i pozvala me sa sobom i svojim detetom na more. Iznela sam joj svoje probleme, a ona je rekla: “Dođi sa mnom tri nedelje i videćeš kako će ti se svideti i šta ćeš dalje”.
Mi smo se nakon tri nedelje vratile kući s mora i ja sam rekla svojima: “Mama, tata, ja sutra idem za Nemačku”.
– Ono što mi je ostalo u sećanju i što neću nikad zaboraviti, je to jutro kad sam odlazila. Svi smo plakali, tata me zagrlio, nikada u životu me nije tako zagrlio. Jednostavno, kao da su znali da se nikad neću vratiti – počinje Ivana svoju priču.
– Putovali smo 12 sati. Kada sam došla gore, nisam znala jezik. Nisam znala što znači “Guten tag”. Teta mi je jako puno pomogla, odlazila je sa mnom na razgovore, pisala mi je molbe, prijavila me na svoju adresu, što je bio uslov da bih mogla ostati u Nemačkoj. Takođe, iako nisam imala posao, morala sam svaki mesec da plaćam 170 evra za penzijsko i zdravstveno, jer je i to njihov uslov.
Nakon dva meseca našla je prvi posao, tzv. mini job. Radi se o poslu s kojim možeš zaraditi najviše 400 evra i gde ti poslodavac ne plaća doprinose.
Pakovala je okruglice za supu u jednoj fabrici. No, to joj nije bilo dovoljno, jer je u Hrvatskoj imala kredit koji otplaćuje, i tako joj je tetka pronašla pet kuća koje je čistila, svaki dan po jednu.
– To mnogo žena gore danas radi, ali se srami da prizna. Ja ne. Nije to ništa strašno, ti pošteno zaradiš taj novac, i neka se zna da nije bilo lako ispočetka. Tek u drugom mesecu našla sam posao u staračkom domu, gde i sada radim. Moj posao je da pripremam doručak za ljude. Imamo 120 korisnika, ja stavljam na tanjire njihova peciva, vozim im to u sobe, nekih sat i po sam na mašini za sudove i to je moj posao – govori Ivana.
Jezik se, kaže, najbolje uči kad si s ljudima, pa danas, nakon godinu i po boravka u Nemačkoj, već vrlo dobro govori nemački.
– Došla sam gore i nisam imala nikakvu podršku. Bilo je puno suza, puno plača, no ipak je sreća bila ta da sam prvih godinu dana živela kod tetke, pa smo jedna drugoj pomagale. Igrom slučaja upoznala sam nemački bračni par kod kojeg trenutno živim. To su divni ljudi, ja sam njima poput ćerke. Rekli su mi sada kad sam odlazila u Hrvatsku: “Idi kući, ali vrati se kući”.
Iako u Nemačkoj živi mnogo Hrvata, Ivana navodi kako izbegava druženje sa njima.
– U Nemačkoj preferiram druženje sa Nemcima i izbegavam Hrvate. Naime, na njih se nekako ne mogu osloniti. Dogovorimo se nešto, pa onda nije tako, a sa Nemcima imaš svoj plan, raspored i uvek je onako kako ste se dogovorili.
U stranoj zemlji joj ne nedostaje mnogo toga, jedino možda nedeljni ručak sa porodicom. U Hrvatsku se zasad ne bi vratila, jer želi još da zarađuje i putuje, a povratak u rodni kraj svakako je u planu u nekoj daljoj budućnosti.
Za sada će Hrvatska ostati samo destinacija za godišnji odgovor, pa je tako u Krapini boravila i protekle dve nedelje.
– Već kada sam došla na aerodrom, ono što sam prvo primetila, bilo je da su ljudi nezadovoljni, namrgođeni, da su u nekakvoj borbi za preživljavanje. Za razliku od Nemaca koji su recimo posvećeni uživanju u životu. No, to je razumljivo. Oni su situirani i njihov je životni standard na puno višem nivou – kaže Ivana.
– Ljudi me ovde drugačije gledaju, u smislu: “Blago tebi, ti si otišla, tebi je lako”. Da, ali nije mi bilo lako. Otišla sam sa zadnjih 200 evra i sa 2 kovčega. I ništa mi nije palo s neba – zaključuje Ivana.
Leave a Reply