“Imam 47 godina”

“Imam 47 godina. Ja sam obična žena. Možete slobodno reći – običan sivi miš. Nisam lijepa, nemam lijepu figuru. Sama sam.

Nisam se udavala, niti sam željela, jer mislim da su gotovo svi muškarci iste životinje koje teže da napune stomake i izvrnu se na kauč. Niko me nikada nije ni zaprosio.

Jedino sam dijete u porodici. Nemam braće i sestara, samo stare roditelje. Imam neke rođake, ali ne komuniciram često s njima. I ne želim. Živim i radim u Moskvi već 15 godina.

Živim u prosječnoj stambenoj zgradi u običnom naselju. Ljuta sam. Cinična. Mislim da više ne umijem da volim. Ne volim djecu.

Za Novu godinu otišla sam u Arhangelsk da posjetim roditelje. Inače jednom godišnje idem kući. Ove Nove godine riješila sam da im očistim frižider. Našla sam gomilu smrznute hrane. Sve sam spakovala u kutiju i ponijela da bacim. Pozvala sam lift, a u njemu je bio dječak, imao je oko 7 godina. Viđala sam ga sa majkom i još jednom bebom nekoliko puta. Zurio je u moju kutiju.

Išla sam ka kontejneru, a on za mnom. Pitao je: Mogu li da uzmem? Rekla sam da je to staro. A onda mislim – pa, on to želi, daću mu, nije pokvareno. Pažljivo je uzeo kutiju, stavio na grudi i zagrlio je. Pitala sam gdje mu je majka.

Bolesna je, kao i sestra. Ne može da ustane, rekao je.

Okrenula sam se i otišla kući. Spremila večeru. Postavila. Sjela. Razmišljala. Nešto me je dirnulo. Dečak mi nije izlazio iz glave.

Nikad nisam bila saosjećajna niti imala želju da pomažem drugima. Ali, nešto me je sada pokrenulo – pokupila sam gotovo svu hranu iz kuće i krenula ka liftu. Tada sam shvatila da ne znam ni na kojem spratu stanuju. Znam samo da su iznad.

Penjala sam se sprat po sprat, i srećom, dječak je otvorio vrata dva sprata kasnije. Prvo nije ništa razumio, a onda se tiho povukao nazad i pustio me da uđem.

Stan je bio veoma skromno namješten, ali veoma čist. Majka je ležala na krevetu, sklupčana uz bebu. Na stolu je stajao bokal vode i neke stare krpe. Djevojčica je spavala. Nešto se čulo iz njenih grudi.

Imate li lijekove? Nisam mogla da ne pitam. Ima nešto, rekao je i pokazao mi malu kućnu apoteku. Stare pilule sa isteklim rokom, zrele za bacanje. Žena se probudila. Dodirnula djevojčicu po čelu. Okrenula se i vidjela me. Gledala je u mene toliko praznim pogledom.

Gde je Anton? Došla je sebi i zabrinula se za sina. Rekla sam da sam komšinica. Pitala šta je sa njom i detetom. Rekla je. Nije bilo naivno. Pozvala sam hitnu. Dok smo čekali, dala sam joj da pojede kobasicu i popije čaj, jer kako će dojiti bebu? Jela je bez žvakanja. Samo je gutala. Ko zna od kada je bila gladna.

Doktori su došli, pregledali, prepisali gomilu lekova i injekcija. Otišla sam u apoteku i kupila sve. Otišla sam u prodavnicu i kupila mlijeko i hranu za bebe. Iz nekog razloga, kupila sam i igračku. Nekog smešnog majmuna limunžute boje. Nikad ranije nisam kupila ništa nijednom djetetu.

Žena se zove Anja. Ima 26 godina. Odgajila ju je baka, koja je umrla od tuberkuloze kad je Anja imala 15 godina. U 16. se zaposlila u prodavnici, a u 18. zaljubila u momka koji je obećao da će se oženiti njome. Kad je zatrudnela, nestao je. Radila je do posljednjeg dana trudnoće, sakupljala novac. Znala je da nema ko da joj pomogne.

Kad je Anton imao mjesec dana, ostavljala ga je samog u stanu i išla da čisti. Upoznala je još jednog koji je obećao da će je oženiti. Istorija se ponovila. Opet je rodila, opet je bila sama. Sada sa još dvoje gladnih usta. Vlasnik radnje u kojoj je radila si*ovao ju je nakon drugog porođaja i dao joj otkaz. Sve ovo ispričala mi je dok smo čekali hitnu pomoć.

Te noći nisam spavala. Razmišljala sam. Zašto ja živim? Zašto sam ovakva? Ne brinem o roditeljima, ne zovem ih. Ne volim nikoga. I ne žalim zbog toga. Gomilam novac, već ga imam dosta. A nemam na koga da ga potrošim. I onda mi u život uđu stranci sa neobičnom sudbinom, ljudi koji nemaju šta da jedu.

Ujutro je Anton ostavio tanjir s palačinkama ispred mojih vrata i otišao. Stajala sam s tanjirom u rukama, a njegova vrelina kao da me je oživjela. Željela sam sve odjednom – da plačem, da se smejem, pojedem palačinke.

Nedaleko od zgrade nalazi se mali tržni centar. Otišla sam i kupila gomilu odjeće za djevojčicu i dečaka. Kupila sam i ćebad, jastuke, donji veš. Hranu, vitamine. Željela sam sve da im kupim. Osjećala sam se potrebnom.

Prošlo je deset dana od našeg susreta, a oni su počeli da me zovu tetka Rita. Anja se zaposlila kao šnajderka. Život im se promijenio od našeg susreta.

Promijenio se i moj. Počela sam da zovem roditelje. Molila sam se za bolesnu djecu. Ne razumem kako sam onako živjela tolike godine.

Sada svakog dana s posla trčim kući. Znam da me oni čekaju. I više od toga – uskoro ćemo svi ići u Arhangelsk kod mojih roditelja svi zajedno. Kupila sam svima vozne karte.

Shvatila sam – nemam za šta drugo da živim, osim za njih.

A za šta vi živite? Ne dajte da vam život prođe ni u čemu kao moj. Mislite na vrijeme!”

(Stil.kurir.rs)