Nikada nisam mislila da će se moje venčanje pretvoriti u pravi spektakl.Sve je počelo pre same ceremonije: moja svekrva je odlučila da, pošto nema muža i još uvek se smatra „mladom i lepom“, ona treba da bude kuma.
Pokušala sam da prigovorim, ali zbog muža sam popustila. „Šta može da se dogodi?“ pomislila sam. „To je samo formalnost.“Ali najgore tek dolazi.Na ceremoniju je došla u dugoj beloj haljini – beloj! Haljini koja je izgledala kao da pripada pravoj mladoj.
U jednom trenutku, bukvalno mi je istrgla bidermajer iz ruku i ponosno stala pored mene, kao da sva pažnja treba da bude na njoj. Grizla sam usne da ne zaplačem i odbila da se slikam pored nje.
Ali najšokantniji trenutak tek je usledio. Kada je sveštenik postavio poznato pitanje: „Ima li iko nešto protiv ovog braka?“Moja svekrva je podigla ruku.„Protivim se,“ rekla je glasno. „On je moj jedini sin i nisam spremna da ga dam drugoj ženi. Sine, hajde kući. Koja je svrha ovog braka?“Gosti su zanemeli. Neko se čak i nasmejao.
Moj muž je stajao zaleđen, ne znajući šta da kaže. Srce mi je tuklo od besa, ali tada mi je sinula ideja. Okrenula sam se prema svekrvi i izgovorila nešto što niko nije očekivao.
„Hvala vam, gospođo,“ rekla sam glasno, ali smireno, tako da su me svi mogli čuti. „Nisam znala da je ovo i vaše venčanje. Da li želite da stanete pored mene i izgovorite zavete umesto mene?“
Tišina. Gosti su za trenutak ostali bez reči. Neko je prigušeno zakikotao, a moja svekrva je pocrvenela do ušiju.„Kako se usuđuješ da se šališ na moj račun!“ viknula je.
„Nije šala,“ rekla sam i prišla joj korak bliže. „Želite da uzmete mog muža za ruku i odvedete ga? Izvolite. Ali ako to učinite, nikada više neću kročiti u vašu kuću. A vaš sin će sam odlučiti s kim želi da živi.“
Moj muž je tada, kao iz transa, konačno progovorio. „Mama, dosta je,“ rekao je mirno, ali čvrsto. „Ovo je moj izbor. Volim je i želim da provedem život s njom. Ako zaista želite da budete deo mog života, moraćete da poštujete moj brak.“Gosti su počeli da klimaju glavama, podržavajući njegov stav. Sveštenik je stajao mirno, čekajući da se situacija smiri.
Moja svekrva je polako spustila ruku. Njene oči su zasuzile. „Samo sam želela da te zadržim,“ rekla je, gledajući sina. „Plašila sam se da ću te izgubiti.“Prišla sam joj, duboko udahnula i tiho rekla: „Ne gubite ga. Dobijate i mene. Ali morate da me pustite da budem njegova žena, a ne vaš protivnik.“
Njeno lice je omekšalo. Posle nekoliko trenutaka tišine, klimnula je glavom i sela nazad na stolicu.Ceremonija je nastavljena, ali atmosfera se promenila. Kada je sveštenik rekao: „Proglašavam vas mužem i ženom,“ aplauz je bio glasniji nego što sam očekivala.
Na svadbenom prijemu, svekrva mi je prišla i pružila bidermajer. „Treba da bude kod tebe,“ rekla je.Osmehnula sam se i uzela ga, a tog trenutka sam znala da smo prešli prvu prepreku našeg braka.
Leave a Reply