Možda vam je čudno ali svi mi rođeni između 1950. i 1980. godine smo rođeni normalni, iako su naše majke radile do poslednjeg momenta pred porođaj, pušile i jele konzerviranu hranu, nikada nisu radile test na dijabetes…
Kao deca vozili smo bicikle (jedno biciklo vozila su sva deca iz ulice, nije ima svatko imao svoj) bez kaciga i nitko se nije povredio.
U autu su nas vozili bez sigurnosnog pojasa i vazdušnih jastuka.
Svi smo pili iz iste flašice Pepsi i Koktu i niko se nikada nije razboleo.
Vodu smo pili kod komšije iz creva za zalivanje bašte a ne iz plastičnih flašica kupljenih u automatu i niko nije umro od toga.
Jeli smo beli domaći hleb, namazan džemom, mlečne sladolede, mast, pili sokove pune šećera. ali niko nije bio debeo jer smo se stalno kretali, igrali se, skakali i to zamislite napolju, na ulici…
Iz kuće smo izlazili ujutro i igrali se po ceo dan “kaubojaca i indijanaca”, između dve vatre, žmurke, preskakali lastik i nismo nikad bili umorni, nikad nam niko od drugara nije bio dosadan i nismo pravili razlike među sobom.
Ko god je došao da se igra svi bi mu se radovali. Uvek je bilo što nas je više to je bolje.Promoted Content
Uveče kada se upali ulična rasveta bi bilo plakanja kada nas roditelji zovu da uđemo u kuću.
Nismo imali mobilne telefone, a često roditelji nisu mogli da nas nađu ako se spustimo koju ulicu niže, ali nisu zvali policiju jer tada niko nije otimao decu.
Kada odemo negde a ne javimo se roditeljima sledio je koji šamar od majke ili oca ili par pljuski po turu ali nije bilo porodičnog nasilja već je to bila pouzdana vaspitna metoda da ti više nikad ne padne na pamet da ponoviš istu grešku.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje, naši prijatelji su bili pravi i nismo ih dodavali nego sticali!
U autobusu na ekskurziji pevane su pesme, svirala se gitara i harmonika, bila je opšta galama i žamor jer mi smo zamislite razgovarali, smejali se, delili čips i sendviče i nemamo slike jer se nismo slikali – mi smo stvarali sećanja i to niko ne može da nam izbriše.
Nismo imali problema sa koncentracijom na času, niko nije vođen kod psihologa, nisu nam davali tablete protiv hiperaktivnosti.
Nismo imali problema sa komunikacijom iako nismo imali internet, kompjuter, mobilni telefon; pričali smo međusobno svi u glas i odlično smo se razumeli ponekad i pogledima. Mi smo se družili.
Išli smo u školu peške, po kiši i snegu, grudvali se, pravili tvrđave od snega, skakali po barama i blatu i niko nikada nije bio bolestan.
Brali smo trešnje, zelene kajsije, komšijske lale i ruže, padali sa drveća, lomili tuđe prozore loptom, gađali se praćkom i iako je bio po neki polomljen zub, ogrebano koleno ili posekotina nikada niko nije tužen niti je išao na sud zbog toga.
Mnogo smo čitali stripove baš zato što su nam branili. Tako smo mnogo toga naučili jer filmove nismo gledali – Imali smo samo dva kanala. Nismo imali kablovsku, satelitsku, video rekorder ni DVD, ali smo imali maštu da od stripa razvijemo film u glavi.
(minutznanja.com)
Leave a Reply