Potresna scena sa beogradskog trotoara. Dečak, uzrasta 10-11 godina leži i spava na mokrom pločniku, a ispred njega čaša namenjena prolaznicima. Prosi!
Priđem mu, probudim ga iz sna, i pitam ga koliko ima godina, zašto tu leži, gde su mu otac i majka, no on počinje da viče.
– Ne znam. Ništa ne znam. Pustite me. Hajde sklonite se odavde – govori.
Pokušavam da ga umirim da mu objasnim da samo želimo da mu pomognem, no ni to ne pomaže, jer on kako kaže ne želi pomoć.
– Nemojte da mi pomažete, samo se sklonite odavde – viče. U trenutku kada je podigao glavu, primećujem da je prljav. Ko zna koliko dugo tu leži, na prljavom, kišnom tlu, u beogradskoj prašini. A, na licu su primetni i ožiljci. Od čega? Ne znam.
Potresno je i to što ljudi prolaze i ne zgražavaju se, niti mare za bolnu sliku beogradskog trotoara.
U tom trenutku odlučujem se da pozovem policiju i da prijavim kako dete leži na trotoaru i spava, dok pada kiša, a i hladno je.
Udaljim se, okrenemo 192 i od tamo začujemo glas “Policija. Izvolite”.
Kažem: Dečak leži na trotoaru, ima 10-11 godina, kiša pada. Nalazi se na Terazijama, ispred Taxi stanice i Palate Albanije”.
Obećaju mi da će izaći na teren da vide o čemu se radi.
A dečak, u trenutku kada je shvatio da nećemo tako lako da odustanemo od njega, ljuti se što ga fotografišemo, što želimo da mu pomognemo, strelja nas pogledom…
No, i dalje stojimo, ne odustajemo, pa on odlučuje da se skloni i pobegne od nas.
Možda, ipak, radi za nekog, prosi za nekog. Pokušajte, ako želite da im pomognete da im ne dajete novac, nego da pozovete policiju i time makar pokušate da ih sklonite sa ulice.
(Izvor: espreso.rs)
Leave a Reply